Доротејино срце на папиру: РИЈЕЧИ КАО ИГРАЧКЕ

Конкурси, такмичења, награде, ријечи које опомињу, преиспитују, надахњују, а проистекле из срца једне чисте младе душе, препознате су и вредноване. Одраз су става посве искреног бића, иза чијег се осмијеха наслућују сушта доброта и потреба да се љубав према писаној ријечи на најљепши начин уобличи.

Са пуно пажње, у поезију, причу или приповијетку, своје мисли одавно већ претаче Доротеја Радановић, ученица трећег разреда Гимназије „Јован Дучић“ Требиње. Гимназијалка која је и као основац са лакоћом прелазила преко папира, остављајући му да чува оно чиме га дарује. Јер то што ова шеснаестогодишња дјевојка у себи носи чисти је дар. Зато јој свака награда коју је добила истински и припада.

Доротеја Радановић

„Код себе сам од раног дјетињства препознала да волим да се изразим писањем. Мислим да је преломни моменат био у седмом разреду основне школе када сам се први пут такмичила из српског језика и први пут се пласирала на такмичење. То ми је дало крила да наставим да пишем и да се и у средњој школи такмичим из српског“.

Осим писањем есеја и радова на одређену тему, Доротеја се такмичила и из граматике и правописа, ове године, побиједила је на републичком такмичењу из српског језика. Поред тога што је републички првак, освојила је и прву награду на конкурсу Филозофског факултета у Сарајеву „Млади србиста“. Поносни је власник и друге награде на републичком конкурсу поводом обиљежавања Дана РС, похвале на конкурсу поводом обиљежавања страдања у Јасеновцу, као и треће награде на конкурсу поводом обиљежавања 30 година постојања Црвеног крста РС.

Награде су добродошле. Вјетар су у леђа. Подстрек и потврда. Али и да су изостале, њене би танане мисли пронашле свој пут када пише из чисте љубави.  

„Наградама се радујем, али ми нису пресудне. За такмичење из граматике и правописа, спремала сам се баш с љубављу, ништа ми није било тешко и нисам циљала на награду. Када је дошла, била сам још срећнија. Јесам је  прижељкивала али нисам очекивала. У почетку су ми награде на конкурсима дјеловале прилично апстрактно, нисам ни помишљала да могу мени да припадну. Међутим, са првом сам схватила да то што пишем ипак има вриједност и да је то неко препознао. Након ње, остале награде наставиле су само да се нижу“, искрено нам рече Доротеја, која се са Вуковом дипломом уписала у средњу школу, а са свим петицама наставила даље и кроз гимназију.

Воли све предмете и одлично јој иду и природне и друштвене науке те се у  основној школи такмичила и из математике, физике, историје, рецитовања. Апсолутно свестрана, граматика је, за њу, посебан изазов.

„Граматика, књижевност и писање су приче за себе. Свака има своју чар али граматика је ипак на посебном мјесту.

 Проналазим сличности између српског, физике па чак и математике јер српски и граматика могу бити доста компликовани, попут математичких задатака. Понекад над неком граматичком дилемом се замислим више него када бих рјешавала неки компликованији задатак. Гимназија није тешка како је често представљају. Организујем вријеме и стижем све“.

Да све постиже са лакоћом, то нам је већ јасно. На исти начин прилази  конкурсима и нема проблема са тим да ли је ријеч о задатој или слободној теми. Ако сматра да има адекватан одговор са радошћу се прихвата новог изазова. Воли да пише за конкурсе јер јој они дају слободу у одабиру форме. Бирала је акростих, пјесме у прози, класичне есеје.

„Конкурс пружа слободу јер могу да изаберем да ли ћу писати поезију или прозу, шта ми је прикладније за тему коју су задали. Кроз различита изражавања и књижевне врсте могу да изнесем своје мишљење, само мало поетичније обрађено. Инспирисана, понекад напишем и рад у форми са којом се до тада нисам сусретала у плану и програму.

А захваљујући својој професорици српског језика и књижевности Татјани Лубурић, која је од почетка подржава и препознала је њен таленат, уз залеђе које има и у породици, ова средњошколка из себе лако може да извуче само најбоље. 

„Професор игра огромну улогу у томе да ли ћемо завољети неки предмет или не. Моја професорица ме, заиста, подстиче да изнова пишем, да се тамичим и њена подршка ми значи!“

Прилику да од својих, али и других професора непрекидно учи, одавно је спознала. Зато је искористила и прилику да 15 дана овог љета проведе у Тршићу на радионици лингвистике, на коју је отишла као првонаграђена од стране Филозофског факултета у Сарајеву. 

Доротеја са професором и полазницима радионице о жаргонизмима у Тршићу 

„Било ми је баш занимљиво стећи нова сазнања, посебно што је ријеч о областима које се у школи не обрађују, а преносили су нам их професори доктори наука и магистри, предавачи са факултета. С друге стране, поред тог аспекта што сам учила нешто ново, било је доста мојих вршњака и стекла сам много нових познанстава. Пријатељства ми веома значе, иако на први сусрет и разговор дјелује да смо јако слични и да нас повезују иста интересовања, ипак смо прилично различити тако да је посебна драж и велико богатство размјењивати знања и искуства, а самим тим имати ширину погледа на свијет. Радионица је била прилагођена средњошколцима, слушали смо предавања из различитих области. Осим бројних предавања, похађала сам и радионицу о жаргонизмима. Смисао радионица је био да ми започнемо наше научне радове, што је још једна потпуна новина за мене и веома значајно искуство. Окушала сам се у писању научних радова, занимљив ми је тај сложен поступак проналажења грађе, анализе ријечи и свега што тај процес са собом носи“.

 Док с једне стране размишља о озбиљним лингвистичким питањима, ова гимназијалка времена има и за дружења са пријатељима и излазак у град. Њена велика љубав је и музика, свира хармонику, завршила је Основну музичку школу Требиње и, како нам рече,  и даље његује ту страст. Члан је Црквеног хора, а кад год може, у слободно вријеме чита књиге. А, чита све, каза нам. И дјела савремених писаца, модерну белетристику али и она свевремена дјела, домаће и стране класике.

„Књиге су неизоставан дио мог живота. Најбољи извор сазнања, нових искустава, на крају крајева бијег од реалности. Када неку књигу не могу да нађем, тада је читам у електронској форми, мада више волим да осјетим папир под руком и мирис књиге. То је посебно искуство и драго ми је да књига опстаје!“

Заједно са друговима из школе ангажована је и око писања часописа „Гимназијалац“, чији је други број изашао крајем ове школске године. Другачији начин писања, самим тим јој је прилично инспиративан.

Са промоције часописа "Гимназијалац"

„Часопис је покренут на иницијативу ученика, што су професори прихватили и израсло је у једну веома лијепу замисао. Први број био је посвећен стогодишњици Гимназије, а тема другог броја је била култура. Имамо и наше сталне рубрике и теме које се мијењају у зависности од главне теме броја. Помажу нам професори-координатори, који на крају све сублимирају и прегледају. Када почне нова школска година, крећу припреме за трећи број „Гимназијалца“. Ово ми је баш занимљиво, другачије је писати новинарски чланак од онога што иначе пишем. Ново ми је и узбудљиво, а тај истраживачки моменат ми је јако интересантан“.

Нама је интересантно са колико преданости се односи према свему што ради. Посебно, са колико усхићења се осврће на још једно њено такмичење – Ђурђевдански фестивал.

„Имала сам девет година када сам наступала на овом фестивалу са пјесмом „Љетња лука“. Мени је то једно сјајно искуство и сјећам се да сам на бину изашла без било какве треме и стеге. Осјећала сам се пријатно да изађем пред пун „Борик“ и да пјевам. Мислим да ми је то значило и за све што сам касније пролазила, у том смислу да данас немам страх од јавног наступа. По много чему једно драгоцјено искуство!“

Доротејиним интересовањима, чини се, нема краја. Премда још увијек није одлучила шта би студирала и чиме би се бавила, у једно је сигурна –  писање и читање заувијек ће остати неизоставан дио њеног живота. Шта год да одабере, не сумњамо да ће бити одлична. Желимо јој само да у тој одлуци добро ослушне своје срце и сваким будућим кораком досања и сваки свој сан!

Аутор: Маја Бегенишић